Pristupanje Jugoslavije Trojnom Paktu


Zatim je krenuo na Kraljevinu Jugoslaviju. Hitler je počeo tražiti da Kraljevina Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. To je dovelo do toga da se u Kraljevini Jugoslaviji pojave tri struje. Prvo su postojale jake snage povezane s Velikom Britanijom i Francuskom koje žele da se Jugoslavija uključi u rat na strani Velike Britanije. Druga frakcija bila je povezana s Njemačkom i Italijom i to gospodarskim vezama. Oni žele da Jugoslavija potpiše Trojni pakt. I treća frakcija je bila Komunistička partija koja je protiv svega toga i želi da se Jugoslavija poveže sa Sovjetskim Savezom.


U Kraljevini Jugoslaviji su počele nestašice, sve više se zaoštravalo nacionalno pitanje. Zato je 1940. godine komunistima uspjelo organizirati veliki generalni štrajk. Došlo je do potpune obustave rada i paralize proizvodnje. Isto tako, komunisti su organizirali i antifašističke demonstracije kad god su u Jugoslaviju dolazili Nijemci i Talijani.


Takvih pobuna nije bilo u državama u kojima je bila njemačka vojska i to je možda utjecalo da Cvetković popusti i pristane na Trojni pakt. 25. ožujka 1941. Cvetković je u Beču potpisao pristupanje Trojnom paktu. Hitler je odmah tražio da se dopusti njemačkoj vojsci da uđe u Kraljevinu Jugoslaviju, a kao protuuslugu će Jugoslavija dobiti proširenje nakon rata – izlazak na Egejsko more preko Grčke.


Pristupanje Trojnom paktu značilo je gubitak slobode jer se mora priznati vrhovna vlast Njemačkoj. Isto tako država koja pristupi Paktu, više nema vlast u vanjskoj politici, ne može sklapati sporazume i gospodarski više nije neovisna.


Zato se u Kraljevini Jugoslaviji razvio snažan antifašizam i antifašističko raspoloženje je dovelo do toga da dođe do masovnih antifašističkih demonstracija 27. ožujka 1941. kad se saznalo da je Kraljevina Jugoslavija pristupila Trojnom paktu. Demonstracije su pokazale da se narod protivio ulasku u Trojni pakt jer nisu bile organizirane nego spontane. Bilo je to izrazito protivljenje Hitleru.


Drzavni udar u Jugoslaviji


Istog dana 27. III 1941. u Jugoslaviji je izvršen državni udar. Dio jugoslavenske vojske bio je povezan sa silama Antante, a među njima je bio i zapovjednik zrakoplovstva Dušan Simović. On je s vojskom krenuo i srušio vladu Cvetković-Maček. Vrlo brzo se narodu oglasio novi kralj – Petar Karađorđević. Na taj način je završilo doba namjesništva.


Velika Britanija je trenutačno bila sama u ratu proziv Trojnog pakta i očajnički je tražila saveznika. Željela je upotrijebiti rodbinske veze kako bi pridobila Jugoslaviju na svoju stranu. Zato je pokušala iščupati Kraljevinu Jugoslaviju Hitleru, međutim, za par dana je Dušan Simović potvrdio pristupanje Trojnom paktu.

Aprilski rat 1941


Aprilski rat (hrv. Travanjski rat, slv. Aprilska vojna) je ime za nemačku invaziju (kodnog naziva Direktiva 25) na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941.. Ova operacija označava početak Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije. Napad je izvršen kopnenim putem, iz više pravaca. Nemačke, Italijanske i Mađarske trupe prodrle su na teritoriju Jugoslavije iz pravca Italije, Austrije (tada već u sastavu Trećeg rajha), Mađarske, Rumunije i Bugarske. Teško je bombardovan Beograd. U isto vreme otpočeo je i nemački napad na Grčku pod kodnim nazivom Operacija Marita. Rat je završen 17. aprila 1941. kapitulacijom, okupacijom i podelom Jugoslavije. Kraljevska porodica i pojedini predstavnici vlade otišli su u egzil u Veliku Britaniju.


Pozadina

Početkom 1941. godine položaj neutralne Jugoslavije u zaraćenoj Evropi je postao kritičan. Nemačke trupe su se, nakon brze okupacije zapadne i srednje Evrope, spremala da iz Rumunije pređu u Bugarsku i napadnu Grčku. Kada je početkom marta Bugarska pristupila Silama Osovine, Jugoslavija se našla u potpunom okruženju.

U takvoj situaciji, Vlada Jugoslavije je posle višemesečnih pregovora i kolebanja 25. marta potpisala u Beču protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Ovim protokolom Nemačka je postigla obezbeđenje svog južnog boka što je bilo značajno zbog budućeg planiranog angažovanja trupa u napadu na Sovjetski Savez. Dva dana kasnije, 27. marta, grupa oficira je izvela državni udar, zbacila Vladu i namesništvo, uhapsila ministre, a kralja Petra II proglasila za punoletnog i predala mu vlast. Postavljena je nova vlada na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Narod je demonstracijama pozdravio ovaj događaj. Podršku za ovakav rasplet događaja je pružila i vlada Velike Britanije, jedine zemlje koja se tada aktivno suprotstavljala nacističkoj Nemačkoj.

Adolf Hitler je u svojim planovima imao svakako način kako da napadne Jugoslaviju.[traži se izvor] Međutim, on nije želeo odmah da primeni militarističke metode, smatrajući da će Jugosloveni biti po njegovoj volji. Međutim, to se nije dogodilo, zbog jakog britanskog uticaja, koji je želeo da uvuče Jugoslovene u neprijateljstvo sa Hitlerom. Sa druge strane, obećanjem pomoći i vojnika u slučaju rata, Britanci su kupovali vreme, opterećujući Hitlera problemom Jugoslavije i odvraćajući ga od Velike Britanije.


Pripreme za rat

Na vest da je u Jugoslaviji izvršen državni udar, Hitler je naredio da se smesta sazove ratni savet na kojem je dogovoreno da se pored planiranog napada na Grčku simultano izvede i napad na Jugoslaviju. Na taj način sprečilo bi se eventualno povlačenje Jugoslovenske vojske prema Grčkoj i stvaranje drugog Solunskog fronta, kao što se dogodilo u Prvom svetskom ratu.

Hitlerov plan napada na Jugoslaviju imao je šifrovano ime „Operacija 25“, ili „Uputstvo broj 25“ ili jednostavno „Direktiva broj 25“. Ona je sačinjena zajedno sa planom Marita koji je predviđao nemačko-italijanske napade na Grčku.

Kraljevina Jugoslavija i Grčka su dočekale rat usamljene. Doduše, na severu Grčke je postojao ekspedicioni korpus od oko 50.000 ljudi, mahom Britanaca. Komandant tog korpusa je bio general Henri Vilson. On je primenjivao proste ratne varke, samo da bi narod stekao utisak kako se radi o iskustvu britanskih snaga.

Jugoslovenska ratna komanda izradila je plan odbrane od Nemaca pod šifrovanim imenom „R-41“. Celokupna vojska bila je raspoređena duž granica prema Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, Austriji i Mađarskoj. Čitav jugoslovenski front je trebalo da brane 7 grupa armija i to: 1. Armija pod komandom generala Milorada Petrovića je trebala da brani Makedoniju i južnu Srbiju, njoj je u pomoć trebala da bude 3. armija generala Milana Nedića, zatvarajući pravce oko makedonske granice i onemogućavajući Nemce da prodru u Srbiju.

Na severu prema Mađarskoj stacionirana je 7. armija generala Dušana Trifunovića a prema Hrvatskoj i Sloveniji su bile raspoređene 6. Nezavisna armija generala Dimitrija Živkovića i 2. armija generala Milutina Nedića (brata Milana Nedića).

Prostor oko Kosova i Sandžaka je branila 4. armija generala Petra Nedeljkovića. Ona je takođe imala zadatak da u slučaju propasti armija, od svojih vojnika oformi četničku (gerilsku) grupu koja je trebalo da otpočne gerilski način ratovanja, sa zadatkom presecanja neprijateljskih komunikacija i uništavanja strateški važnih objekata kao što su mostovi, hidrocentrale, elektrana, pošte i telegrafske linije i dr. Njoj je kao oslonac bila podređena i 5. Nezavisna armija Vladimira Čukavca. Za vrhovnog zapovednika jugoslovenskih snaga određen je armijski general Dušan Simović (koji je vršio i ulogu predsednika jugoslovenske vlade).

Novi predsednik vlade Dušan Simović pokušao je hitnim diplomatskim putem da umiri razjarenog Hitlera, uveravajući ga da će Jugoslavija ostati neutralna. On je zapravo pokušao da dobije na vremenu ne bi li pripremio kakvu-takvu odbranu, ali za to malo vremena ništa se ozbiljnije nije moglo učiniti po pitanju vojne angažovanosti u odbrani zemlje. Berlin nije čekao i prvi je pokrenuo ratnu mašineriju. Baš na dan venčanja Simovićeve ćerke, Nemci su bez objave rata napali Kraljevinu Jugoslaviju.


Njemački plan napada

Nemačka je pri napadu potpuno iznenadila jugoslovensku vojsku za kratko vreme, tako da je ova mogla da mobiliše samo 2/3 svog borbenog kapaciteta, od toga 28 pešadijskih i 3 konjičke divizije. Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije je raspolagalo sa samo 300 aviona.

Nemački plan invazije je bio sledeći: 2. armija je imala zadatak da nastupi prema Zagrebu, a odatle kroz bosanske planine prema Sarajevu. Istovremeno je imala jedna udarna oklopna grupa iz Mađarske da se probije ka Beogradu. Glavni udar je imao da se izvede iz Bugarske gde se nalazila 12. armija general-pukovnika Maksimilijana fon Vajksa i Klajstova 2. oklopna grupa. Klajst je imao zadatak da nakon probijanja Makedonskog fronta napreduje prema Nišu i napadne Beograd iz pravca juga, dok je 12. armija imala zadatak da istovremeno krene u severnu Grčku i u južnu Srbiju, raspoređena u dva krila levo i desno.

Pošto prebrojavanje 2. armije još nije bilo završeno, 12. armija je bez podrške 2. armije prva napala Jugoslaviju 6. aprila 1941. 2. armija je tek 8. aprila počela napredovanje.

Napad

U noći između 5. i 6. aprila, Nemci se zauzeli Sip na Dunavu, a već u zoru 6. aprila nemačka avijacija je napala veće gradove poput Niša, Leskovca, Kragujevca, Beograda, Novog Sada, Sarajeva, Mostar, Banja Luke i tako u potpunosti iznenadila pospane građane koji se tražili skloništa po podrumima ili gde god se moglo pobeći od nemačkih bombi. Nemci su naročito pricizno pogađali ciljeve jer su im to folksdojčeri omogućavali. Pre samog rata, iz jugoslovenskog vazduhoplovstva je pobegao kapetan Vladimir Kren (koji će kasnije postati pripadnik ratnog vazduhoplovstva NDH) sa planovima rasporeda vojnog vazduhoplovstva u čitavoj zemlji. Doprinos odbrani Beograda dala je Prva vazduhoplovna lovačka brigada JKRV čiji su se pripadnici iznad Beograda sukobili sa nemačkim Štukama, koje su pratili Meseršmiti.

Beograd je bombardovan u ranu zoru 6. aprila 1941. Hitler je bacio na Beograd razarajuće bombe od 1.000 kg, a sama operacija bombardovanja Beograda imala je simboličan nazov Kaznena odmazda. Već u prvom naletu pogođen je prvi civilni objekat u gradu - hotel Avala gde je poginuo i ministar jugoslovenske vlade Franjo Kulovec. U toku bombardovanja 6. i 7. aprila poginulo je 10.000 Beograđana. Bačene su velike količine bombi na stambene četvrti, a porušena je i Narodna biblioteka Srbije u kojoj je izgoreo najveći deo materijala od neprocenljive vrednosti (kulturni genocid). Napadom na Beograd lično je zapovedao nemački general-lajtnant Aleksandar fon Ler čija je 3. vazduhoplovna flota izvršila bombardovanje grada.

No, prvi ratni dan je bio zapamćen i po tome što je jugoslovenska protivvazdušna odbrana oborila nemački izviđački avion blizu sela Donjeg Dušnika u južnoj Srbiji, a pilote koji su se spasili iskakanjem, žandarmi se sproveli u Niš. Jugoslovenska vlada izdaje proklamaciju o početku rata sa Nemačkom i odluku o opštoj mobilizaciji, ali ona je stigla suviše kasno.

Glavni nemački udar sa severozapada izvršen je iz dva pravca: iz reona Klagenfurta (Celovca), Graca i Nađ Kanjiže, gde se još vršila koncentracije jedinica 2. armije zajedno sa 11. divizijom, pod komandom general-pukovnika Maksimilijana fon Vajksa. 46. oklopni korpus Druge armije sjurio se sa severozapada na Beograd nailazeći na slab otpor. Pred ovim korpusom su se uglavnom nalazili Hrvati koji ništa nisu činili da bi zaustavili nemačke vojnike, već su ih pozdravljali i time počinili izdaju.[traži se izvor] Jedna od ovakvih epizoda dogodila se u vojnom garnizonu u Sinju kada su hrvatski oficiri i vojnici podigli pobunu i pevali pesmu „Vila Velebita“.

Na frontu kod Sarajeva, načelnik 2. armije, general Bogdan Maglić, pod izgovorom da je bolestan i da odlazi na lečenje u Sarajevo, je napustio liniju odbrane, da bi se po ustoličenju ustaške države pojavio kao ustaški general. Sličan se desilo u Šibeniku kada je komandant Jadranske divizije Petar Kvaternik (rođeni brat Slavka Kvaternika) naredio da se preda oružje i pohapse svi srpski kadrovi.

Nemačke jedinice su ušle 10. aprila u Zagreb gde je, u ime poglavnika Ante Pavelića, penzionisani pukovnik Slavko Kvaternik proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH). Vladko Maček, koji je odmah po napadu Nemaca napustio i okrivio već uzdrmanu jugoslovensku vladu, a preko radija je pozivao članstvo svoje Hrvatske Seljačke Stranke da bude lojalno Trećem rajhu.

Ključni prodor izvršila je nemačka 12. armija iz Bugarske. Ona je već bila prethodno koncentrisana radi napada na Grčku. Napad na graničnom frontu kod Krive Palanke do planine Belasice, izvršen je na trupe Treće armijske oblasti (Moravska, Šumadijska i Bregalnička divizija i Strumički odred). U napadu nemačke 12. armije učestvovali su 40. motorizovani korpus, 9. oklopna i 73 pešadijska i motorizovana SS divizija Adolf Hitler i delovi 18. korpusa, 2. oklopna divizija, uz jaku podršku avijacije. Već u prva dva dana nemačke snage rešile su glavni zadatak: presekle Moravsko-Vardarsku dolinu i time odsekle Jugoslovensku vojsku od svakog eventualnog naslona na saveznike, a ujedno izbile na grčku granicu u pozadinu grčkog fronta u Trakija. Napad je organizovan iz tri pravca: Ćustendil-Kriva Palanka-Kumanovo. 12. armija se brzo probijala i već 7. aprila ušla u Skoplje. Jedna oklopna divizija sjurila se na zapad i uskoro stupila u kontakt sa Italijanima u Albaniji, dok je glavnina 12. armije nastavilo nastupanje u Grčku (operacija Marita) protiv grčke armije i britanskog ekspedicionog korpusa.

Napad je u koordinaciji sa Nemcima vršila italijanska armija. Tako je 2. italijanska armija pod komandom generala Ambrozija, koja je bila koncentrisana duž kopnene granice, prodrla iz Istre i Slovenačkog primorja, a 9. armija pod komandom generala Kavalera, napala je iz Albanije, s leđa. Jugoistočni front kojim je komandovao Milan Nedić se raspao. Na nišavskom pravcu 11. oklopna divizija probila je slabu odbranu na Pločama i u 9 časova zauzela Niš, u podne Aleksinac koji je branio pešadijski bataljon iz rezerve i 1. artiljerijski divizion, a zatim je pao i Ražanj. Klajst je dakle ušao sa svojim snagama u Niš i tako se ispunilo Hitlerovo naređenje da se preseče put jugoslovenskoj vojsci ka Grčkoj i na taj način spreči formiranje novog Solunskog fronta.

9. aprila Njemci gone jedinice 5. armije koje su bile na niškom sektoru. One su se u potpunom haosu povlačile dolinom Nišave i Kutinske reke. Drinska divizija povlačila se pod naletom nemačkih tenkovskih jedinica pravcem Babušnica-Svođe-Vlasotince. Nemačke motorizovane jedinice su joj presekle odstupnicu kod sela Ljuberađa. Na tom terenu vođena je žestoka borba uz obostrane gubitke. Drinska divizija, pretrpevši ogromne gubitke povlačila se u pravcu Leskovca. Kako su nemačke jedinice prodirale dolinom Kutinske reke, glavnom saobraćajnicom prema Nišu, to se razbijena jugoslovenska vojska kretala van glavnih pravaca, držeći se planina.

10. aprila kod jedinica na Kosovu pojavila se dezorganizacija, a komandant 3. armije naredio je da se uz pomoć improvizovanih odreda zatvore pravci ka Metohiji i Sandžaku. Nastavljajući i svoju operaciju u dolini Južne Morave, jedinice 11. oklopne divizije su zauzele Paraćin, Ćupriju i Jagodinu, produžavajući ka Kragujevcu. Vrhovna komanda je izdala direktivu broj 120 za povlačenje trupa na liniju Bojana-Metohija-Kosovo-Kopaonik-Kragujevac-Beograd-Sava-Una. Po toj naredbi 5. armija je trebala da se povlači i dalje, ali za realizaciju ove direktive nije bilo realne osnove. Realniji je bio poziv Vrhovne komande izdat iste večeri da se vojnici bore sa Nemcima gde god se nađu. Nemačka komanda je naredila da se 12. armija orijentiše ka Grčkoj, a 2. armija, ojačana 1. oklopnom grupom da zauzme Beograd i dovrši razbijanje jugoslovenske vojske.

Kriza jugoslovenske vlade

Od prvog dana rata, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske nije kontrolisala situaciju. Na ministarskim sednicama u Sevojnu, gde se vlada nalazila, general Dušan Simović se žalio na loše veze u komandovanju, a naročito je osporavao to što on mora preko pošte da izdaje naređenja jedinicama. Ocenio je situaciju kao tešku, ali ne i tragičnu i verovao je da se front može stabilizovati.

Da bi sprečio potpuno rasulo, ne samo vojsci, već i u vladi, 12. aprila izjavljuje da ima puno poverenja u moralnu snagu vojske i naroda i da veruje u prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom. Sve je bilo izgubljeno i propast je sve brže i brže tekla.
Nemačka oklopna vozila SdKfz 221 u Beogradu

Nemci su 13. aprila probili poslednju liniju odbrane kod Konjarnika i umarširali u Beograd gde su ispred Narodne Skupštine organizovali paradni defile. Ubrzo je stigao i feldmaršal Evald fon Klajst i Maksimilijan fon Vajks. Računajući ulazak Austro-Ugarskih trupa 1914. i njihov zajednički ulazak sa Nemcima 1915, bio je to treći ulazak Nemaca u Beograd u 20. veku.

Ovu informaciju je Dušan Simović dobio na Palama od svog ađutanta u osnovnoj školi Kralj Petar gde je Štab bio smešten. Tražio je hitnu vezu sa engleskim poslanikom, ali je umesto veze dobio pismo generala Dila da Engleska nema mogućnosti da u datim okolnostima organizuje evakuaciju jugoslovenske vojske preko mornaričke baze u Boki. Simović je zatim rekao da situacija ništa ne valja i sazvao novo zasedanje u ponoć 13. aprila. Pored vojnog sloma, počela je i kriza vlade.

Na jugoslovenskoj strani počela su međusobna trvljenja i ispitivanja ko je kriv za tako munjeviti slom. Neki ministri, među kojima i dr Slobodan Jovanović, Bogoljub Ilić i Marko Daković optuživali su Hrvate za izdaju. Poslednje savetovanje jugoslovenska vlada imala je na Palama. Sednica vlade je održana na katolički uskrs, 13. aprila 1941. Dušan Simović je podneo izveštaj o vojnoj situaciji koju je predstavljao kao veoma tešku, ali ne i bezizlaznu. Govorilo se o produžetku borbe na novom frontu Sava-Drina. Ipak, na kraju je odlučeno da se vlada, radi veće sigurnosti, premesti odmah u Nikšić. Simović je potom predložio generala pozadine Danila Kalafatovića za načelnika Vrhovne odbrane. O mogućnosti eventualne kapitulacije nije bilo ni pomena, iako su pojedini ministri zaključili da je vojna situacija mnogo teža nego što ju je predstavaljao Simović.

Vlada je bez Simovića stigla u Nikšić sutradan i prva stvar koja se čula bila je ta da je Kralj Petar već odleteo za Grčku. Prilikom utovara transportnih aviona zlatom učestvovalo je i više stotina vojnika na improvizovanom aerodromu na Nikšićkom polju. Međutim, prilikom evakuacije poginula su dva vrlo poznata imena. Prilikom transporta zlata bojnim brodom u Egejskom moru, brod se prevrnuo i poginuli su ministar Simovićeve vlade Marko Daković i istoričar Vladimir Ćorović.

Na poslednjoj sednici vlade u Nikšiću 15. aprila, zaključeno je da Jugoslavija neće kapitulirati kao država, već da samo vojska kapitulira, dok vlada i kralj idu u inostranstvo da odatle nastave da se bore. Taj nacrt je sastavio dr Slobodan Jovanović i predao ga Simoviću, a ovaj Kalafatoviću.

Dušan Simović je istog dana izdao naređenje Danilu Kalafatoviću da zaključi primirje sa Nemcima iz dva razloga: prvi razlog je bio taj što je bilo nemoguće dalje pružanje otpora na izabranoj liniji Drina-Sava i zbog događaja koji su se dogodili u Hrvatskoj. Na levom krilu vojska nije ni postojala, već samo mali odredi koji su se u totalnom haosu predavali Nemcima. Sam vojnički poraz značio je i rasulo same Simovićeve vlade. Tako je potpredsednik vlade dr Vladko Maček napustio vladu 8. aprila, a društvo su mu činili i ostali pojedini drugi hrvatski ministri: Josip Torbar, Baroša Smoljan i Ivan Andreas. Dok su oni otišli u Zagreb, radikalski lider Muslimana Džafer Kulenović odlazi u Sarajevo. Napuštanje vlade, u stvari bekstvo ministra, bio je poseban primer Aprilskog rata. Pozivom svojim vojnim pristalicama da izraze lojalnost novoj vlasti (Ustaškoj) 10. aprila Maček je osigurao legitimnost prenosa vlasti, faktički potvrdio separatizam i razbijanje Jugoslavije kao države. Ostale su prazne reči dr Ivana Šubašića da potpredsednik jugoslovenske vlade neće dezavuisati svoje drugove.

Kralj Petar Karađorđević je sa vladom 14. i 15. aprila već odleteo iz zemlje. Na aerodromu Agrenion u Atini dočekao ga je general Dil i general Vilson, a zatim su se preko Jerusalima i kraćeg zadržavanja u Kairu obreli u Londonu.

Iako potpuno vojnički slomljeni, pojedini vojnici i oficiri nisu pokazivali težnju za kapitulacijom i nastavili su da vode borbu. Na Rapaj Brdu su dvojica mlađih rezervnih starešina samoinicijativno organizovala otpor i vodili sa Nemcima 12 aprila čitavog dana borbu. U oblasti Šapca do sukoba je došlo 12. aprila kada su nemačke motomehanizovane jedinice napali vojnici raznih jedinica Prve armije. Sve do nemačkog ulaska u Šabac, vojnici su držali Mišarsko brdo i branili grad. 13. aprila 60. konjički puk jugoslovenske vojske izvršio je napad na Šabac, u nameri da ga preotme od Nemaca, ali je bio desetkovan i povukao se. Takođe su i delovi 2. armije pružali žilav otpor prema Užicu. Nemci su bombardovali grad 15. aprila, a zatim ga tukli teškom artiljerijom. Komandant vojnog garnizona nije želeo da preda grad Nemcima u ruke i ubio se. Sergej Mašera i Milan Spasić su 17. aprila u Boki kotorskoj potopili razarač „Zagreb“.

Načelnik Operativnog odeljenja 2. armije, pukovnik Draža Mihailović je izbegao zarobljavanje u Sarajevu i vodeći borbe sa Nemačkom oklopnom grupom 13. aprila kod železničke stanice Ševarlije i kod Petrovog Sela, probijao se prema Doboju. Narednik jugoslovenske vojske Boža Petrović je u poslednji čas uspeo spasiti zastavu 41. pešadijskog puka u Osijeku i poneo je sa sobom, da bi kasnija ista zastava bila i zastava Jugoslovenske vojske u otadžbini .


Slom Jugoslavije

Ima mnogo pitanja koja nikad neće dobiti odgovor, a pre svega šta je radila vlada od 27. marta do 6. aprila, a šta vojska i njeni komandanti. Ostaje kao činjenica, da je mobilizacija bila neefektivna i da je samo 11 divizija bilo raspoređeno pre ofanzive na njihovim defanzivnim pozicijama, da je plan odbrane bio nedovoljno organizovan, da vlada nije uspela da sačuva jedinstvo u invaziji, i da su Hrvati (većina), odustali od borbe i predavali Nemcima. O tome govori podatak da se u Novooformiranoj Hrvatskoj vojsci od kojih su se, ubrzo po osnivanju Pavelićeve NDH, našli: 31 general, 228 pukovnika, 245 potpukovnika, 254 majora, 1.005 kapetana i 417 poručnika jugoslovenske kraljevske vojske.

General Milan Nedić, kad je, pod Nemcima, stupio na čelo vlade „Narodnog spasa”, u svom prvom obraćanju srpskom narodu, 1. septembra 1941., rekao je: „Šesti april nije srpska, već jugoslovenska sramota”. Većina jedinica, uprkos želji da pruže otpor, nije bilo opremljeno da se suprodstave Nemačkoj vojnoj sili. Naša vojska nije imala odgovor na Nemačke pancere i štuke.

Ostaće kao svetli primer podvig pilota koji su se, uprkos činjenici da su bili slabiji, kako u brojevima, iskustvu i avionima, digli sa svojim avionima u nebo, i prkosili svojim herojstvom daleko nadmoćnijem neprijatelju.

Bombardovanje Beograda, koji je u skladu sa odredbama međunarodnog ratnog prava bio proglašen za "otvoreni grad", što je značilo da neće biti branjen, samo je opet iskazalo činjenicu koliko su Fašisti slabo marili za sva ta prava međunarodnog ratovanja i svrstali Beograd na listu gradova koji su pretrpeli ogromnu štetu zbog njihovog bombardovanja. Na toj listi, koja počinje od Gernike, nalaze se i Roterdam, Pariz, Lodon, i još mnogi drugi. Rezultat Nemačkog bombardovanja bio je kolaps u infrastrukturi i vrhovne komande, ali i gubitka Nacionalne Biblioteke, u kojima su se nalazili mnogobrojni spisi i dokumenti. Njihov gubitak je neprocenjiv.

Tim bombardovanjem, u stvari, rešen je ceo rat, jer je već prvog dana, sve što je imalo bilo kakav taktičko – strategijski karakter, i u vojnom i u civilnom pogledu, bilo razoreno i uništeno, tako da je država bila potpuno paralisana. Ima dokaza da su plakati o mobilizaciji, koja je proglašena tek 7. aprila, lepljeni u nekim gradovima, kao u Sarajevu, tek 12. aprila.

Dezorganizacija je bila takva, da niko nije znao dokle su Nemci stigli, a vlada nije znala čak ni da je kapitulacija potpisana. Simović je na nekoliko užurbanih sednica, sa kojih ne postoje ni zapisnici, obaveštavao vladu o stanju na frontu, sve dok im nije bilo rečeno da se evakuišu za Nikšić, odakle će se avionima prebaciti do Saveznika.

Patrijarh Gavrilo Dožić u svojim Memoarima tvrdi da se više „mislilo na spasavanje vlade i svojih porodica, nego o spasavanju države i naroda”.

Na kraju ipak, pad Jugoslavije bio je neminovan. Država je bila žestoko podeljena, armija nije bila spremna da se sukobi sa Nemcima, mobilizacija nije stigla na vreme, a sve planove koji su postojali za odbranu zemlje poremetili su pobune Hrvatskih armija i generala. Već u prvim danima, zahvaljujući rasulu u vrhovnom štabu, jedinice više nisu znale šta da rade, nisu imale povezanost među sobom, nisu imala nikakva određena naređenja, već su na terenu donosile odluke za borbu protiv Nemaca, no ostaje činjenica da je i sama armija bila iznenađena brzinom i snagom neprijatelja, koji je, pošto je slomio Poljsku i zapadnu Evropu, imao vrlo malo problema sa Kraljevskom vojskom. Plan za odbranu koji je obuhvatao odbranu čitavih granica bio je površan i osuđen na propast od početka, jer armija nije imala nikakva sredstva za odbranu duž celih granica. Jugoslovenska armija i vlada pukle su po svim šavovima, koji su ionako bili već labavi. Jedini dostojan otpor, Kraljevska vojska pružila je protiv Italijana u Albaniji.


Okupacija i podjela Jugoslavije

Posle rata, Jugoslavija je bila podeljena među silama osovine. Hitler je okarakterisao Srbe kao glavne krivce za rat i podelio Srbiju na više okupacionih zona. Hrvati su dobili nezavisnost, i njihova država se prostirala od Slovenije pa do samog Beograda. Obuhvatala je današnjnu Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu i Srem. Sloveniju su podelili Italijani i Nemci(to je bila jedina teritorija koju su Nemci direktno okupirali), Bačku i Novi Sad dobili su Mađari, Banat Rumuni, Bugari su dobili veći deo Makedonije i deo jugoistočne Srbije, Italijani su dobili Kosovo i preostali deo Makedonije i pripojili tkz. Velikoj Albaniji. Crna gora postala je Italijanski protektorat. Preostali deo Srbije je bio organizovan u tkz. državu pod generalom Milanom Nedićem. Ova država bila je Nemačka marioneta i bila je slabo poštovana od strane okupacionih snaga Nemačke. Jugoslavija će biti okupirana sve do 1945. godine.