[You must be registered and logged in to see this image.]

Šercer Ivana Ljubomir Ljubo

Rođen je 1. augusta 1915. u Braniku (ranije Rihemberk)
Slovenija. Ubrzo posle završetka prvog svjetskog rata, ćela
Šercerova porodica pobjegla je u Ljubljanu. Tu je Ljubo
završio nižu gimnaziju, a zatim postao pitomac Vojne
akademije. Neposredno pred rat, bio je poručnik u Kninu.
Bio je poznat kao napredan, pošten oficir. Prilikom
kapitulacije jugoslovenske vojske, Ljubo se sa svojom
četom nije predao, već se s njome probijao prema Srbiji, u
nadi da će tamo postojati bolji uslovi za obranu otadžbine.
Svoju mitraljesku četu je raspustio tek onda kad se s njom,
posle kratke i oštre borbe, probio iz njemačkog obruča.
Razočaran, vratio se u Ljubljanu.
U Ljubljani je odmah dobio vezu s Osvobodilnom frontom
— Šercer je jedan od prvih jugoslovenskih oficira koji se
uključio u OF. Bio je vojni inspektor omladinskih borbenih grupa. Šercer tada još nije bio
politički opredijeljen. 24. jula 1941. otišao je u partizane, u Molničku četu čiji je komandir
postao. Kao borac izuzetnih vojničkih sposobnosti, neograničene predanosti i velikih ljudskih
vrlina, ubrzo je postao komandir Mokreške čete. S njom je, 30. augusta, napao karabinjersku
stanicu na Turjaku. U tom napadu, i u nizu drugih, Ljubo je neustrašivo jurišao na čelu svoje
čete. U talijanskoj ofanzivi na Mokrec, od 14. do 16. septembra 1941. još jednom je pokazao
velike vojničke sposobnosti. Svoje borce je podijelio u male grupe, i njima tako spretno
manevrirao da su dvije talijanske kolone, od kojih je svaka imala oko stotinu ljudi, nekoliko
minuta zasipale vatrom jedna drugu! Najveća i najznačajnija akcija Ljube Šercera i njegovih
boraca bio je napad na Lož, 19. oktobra 1941. Dva dana prije napada, Ljubo je u civilnom
odjelu otišao u Lož i tamo, kroz prozor gostionice, detaljno razgledao položaj i snagu
talijanske jedinice. Borovnička četa je napala Bezuljak, Šercerova jedinica je napala Lož.
Napad na Lož je bio vrlo težak. Sa 47 boraca, Šercer je morao napasti nekoliko zgrada u
kojima je bilo oko 80 talijanskih vojnika. Šercer je uspješno izvršio napad. Zaplijenjeno je 7
pušaka i dosta municije, ubijeno i ranjeno nekoliko desetina talijanskih vojnika, zarobljeno 7
vojnika i komandant mjesta u Ložu. Partizani su imali 3 poginula borca. Mada su Talijani
poslali pomoć iz Starog Trga, Šercer je svoju jedinicu sigurno izvukao iz Loža. Međutim,
dalje povlačenje je bilo teže nego sam napad. Talijani su upravo tada počeli snažnu ofanzivu
protiv partizana na Krimu i Mokrecu i borci su se povlačili pod neprestanom borbom. Ljući
neprijatelj od talijanske ofanzive iznenada je postala rana i oštra zima. Palo je oko metar
snijega, pritisnuli mraz i glad, borce su iscrpljivali umor i bolesti. Najteže borbe s neprijateljem
su bile 26. i 27. oktobra kad je neprijatelj, u selu Belim Vodama, napao partizansko
uporište u nekim skrivenim barakama. Zbog izdajstva je neprijatelju uspelo da zarobi nekoliko
boraca i da presječe put patroli koja je borcima donosila hranu. Posle nadčovječnih
napora, Šerceru je uspelo da borce izvuče iz opasnog obruča.
Posle završene ofanzive povukli su u Ljubljanu borce koji su bili iscrpljeni, a prije svih
ostalih one koji su bili ranjeni ili bolesni. Oko 30. oktobra 1941. vratio se i Ljubo Šercer.
Uslijed izdaje, Ljubo je uhapšen 13. novembra.
U zatvoru su tada bili i borci koje su Talijani zarobili u toku i posle povlačenja iz Loža.
Zatvorene borce su teretili u Ložu zarobljeni talijanski vojnici, koje su borci u teškim
454
uslovima povlačenja pustili, a još više su ih teretila četiri partizanska dezertera. Najteže su
teretili Šercera kao komandanta i vođu svih akcija.
U zatvoru, u kasarni i kasnije na Sudu, Ljubo je bio u samici. Na saslušanju, mučen, uopće
nije odgovarao. Njegov suborac, Stane Semič Daki, zapisao je: „Nimalo se nismo bojali da će
Šercer na mučenju bilo što reći. Znali smo da je partizan svim svojim bićem i da će radije poći
u smrt nego teretiti svoje drugove..."
Petnaestog decembra je počelo suđenje Ljubi Šerceru i šesnaestorici njegovih suboraca. Prva
točka optužnice ih je teretila da su „na teritoriji Loža i na drugim mjestima bili u naoružanoj
gomili da bi vršili zločine protiv sigurnosti i opstanka države, s otežavajućom okolnošću za
Šercera da je bio inicijator, organizator i vođ..."
Kad je optužnica pročitana, javio se Ljubo Šercer:
„Sudite mi, ali ne kao zločincu, već kao oficiru koji je ostao veran zakletvi koju je dao svom
narodu i svojoj domovini!"
Presuda je izrečena 16. decembra 1941. Ljubo Šercer i pet njegovih drugova osuđeni su na
smrt.
Dvadeset drugog decembra Šercer, Kogoj, Kariž, Kranjc, Verbič i Žagar stajali su na strelištu
u Strahomeru, kod Tomišlja, pred puškama. Prije nego što su odjeknule salve, oni su kliknuli:
„Smrt fašizmu! Živjela sloboda! Živjeli slovenački drugovi!" Tako iz vijest avaj u talijanska
dokumenta.
Fašisti se nisu usudili da mrtve junake pokopaju u Ljubljani. Odnijeli su ih u Tržič, blizu
Trsta, i pokopali ih na tamošnjem groblju.
Ljubo Šercer je bio među prvim Slovencima koji su za svoj doprinos borbi za slobodu još u
toku rata odlikovani Ordenom narodnog heroja — 25. oktobra 1943. godine.