STRELJANJE U KRALJEVU

TRAGICNI KRALJEVACKI OKTOBAR

Plamen borbe srpskog naroda za slobodu zapalio je čitavu Srbiju, Šumadiju i zapadnu Srbiju, najjače. Ništa lepše i krupnije, niti časnije u ustaničkoj 1941. nije bilo od borbe za oslobođenje zemlje, od borbe za isterivanje okupatora iz Srbije i Jugoslavije.
Po Srbiji su borbe vodili partizanski odredi. U njima: radnici i seljaci, đaci i studenti, šegrti, profesori i nepismeni, devojek, seljanke i studentkinjke, radnice, Svi zajedno.
Na nemački utvrđeni garnizon u Kraljevu, gde je okupator skupio svoje jedinice iz Užica, Čačka i drugih oslobođenih mesta, napadali su: Kraljevački, Čačanski i Kopaonički odred. Pored pešadijskih jedinica, već ovde, u oktobru 1941. godine, fašističke okupatore prvi put tuku i partizanska artiljerija i tenkovi, istina malobrojni. I Nemci trpe gubitke, plaćaju za dotad počinjene zločine.
Ali, ti fašisti – ubiće i palikuće, ne ratuju s vojskom, sa protivnikonm. Oni za svaki svoj poraz okrivljuju čitav narod. Nemoćni da se bore protiv naoružanog naroda, okreću svoje prljavo oružje protiv građana, protiv neboračkog stanovništva: staraca, mladh, - protiv svih muškravca Kraljeva, njegovih stalnih žitelja ili izbeglica koji su se tu doselili ispred fašističkih progona iz Slovenije, sa Kosova ili izbegli ispred ustškog noža.
U noći između 14. i 48. oktobra izvršen je jedan od najvećih napada ustaničkih snaga na nemački garnizon. Deo manjih snaga prodro je duboko u Kraljevo i vodio ulične borbe u gradu. Tom prilikom Nemcima su naneseni veliki gubici. Po nemačkim izvorima bilo je: 14 poginulih i 10 ranjenih. Te noći partizanska artiljerija zasipala je granatama okupatorske položaje.
Sutradan, okupatori su sve svoje oružje okrenuli protiv naroda, protiv građana Kraljeva. U gradu su zaveli »vanredno stanje«. Na ulicama Kraljeva izlepljene su zloslutne objave u kojima su fašističke ubice poručivale:

»Daje se na znanje, sa današnjim danom za narod ovih krajeva stupa na snagu zakon najtežih represalija, tj. neće biti samo straljano 100 Srba za jednog Nemca, već i uništene porodice i imovina...«
U ime čega – niti je pisalo niti se znalo.
A narod je znao i danas zna – bilo je to – u ime bezumlja, u ime mraka i fašističke »više rase«.
Goloruko stanovništvo Kraljeva trebalo je da plati poraze nemačkih fašista i palikuća.


Krvava drama počela je 15. oktobra.


Prvo je stradala velika grupa železničara. Fašisti su ih okupili u jednoj hali, a onda »poveli na rad«. Tamo su im odredili – da sami sebi iskopaju rake! U vreme kad su otvorili vatru iz mitraljeza da pobiju Kraljevčane – počeli su tući iz topova. U stvari, hteli su da u gradu prikriju zločin, da se ne čuju mitraljeski rafali.
Toga dana izvedene su jedna za drugom još dve grupe radnika na streljanje.



Sutradan, 16. oktobra, zatvoreni Kraljevčani u hali fabrike vagona slutili su novu tragediju. Nemci su postrojili radnike, oduzeli im legitimacije, strpali ih po pet u red,po oko stotinu u grupe. Jedan oficir im je rekao da moraju ići na rad! U stvari, opet, i ove ljude je obmanjivao, lagao ih. Napolju su ih čekali naoružani fašisti, ležali za mitraljezima. Drugi koji su ih sprovodili nemilosrdno su ih guali, udarali kundacima, nogama. Psovali ih. Ljudi su prestravljeni videli da su prevareni, da ih umesto na rad, vode na streljanje. Fašisti ih, kao da rukuju predmetima, daskama ili ciglama, odbrojavali, gurali ih na strlišta.

Kraljevčani su toga dana umirali uspravno: neki su psovali, neki pretili, povicima prkosili ubicama:

-Smrt fašizmu!
-Živela sloboda!
-Živela Srbija, Živela Jugoslavija!
-Živeli partizani!
-Živela Komunistička partija Jugoslavije!
-Udrite one koji vas puškama tuku, nemojte nas goloruke...

Poneko je padao na zemlju, ljubio je i vikao:

-Deco moja!
-Majko, pomozi!
-Bože, ima li te!
Neki su pokušavali da beže, ali to je moglo biti do prvog žbuna, do prve, bilo kakve prepreke. Nemci su ih sustizali, tukli ili na mestu ubijali. Poslednja grupa zatvorenika počela je bežati po ogromnoj hali, zaklanjali se za lokomotive ili bilo šta. Ali, fašisti su bili kao zveri, jurili su ih, boli bajonetima, ubijali...

U vreme streljana Nemci su doveli sve antifašiste u ghalu fabrike vagona. Posebno su izdvojili žene. Sutradan su ihpoveli na gubilšte. Kad su ih postrojili pored zida, jedna od njih, verovatno Olga Petrović, uzviknula je i bacila se na prvog fašistu. Još nekoliko žena je skočilo na Nemce. Nastala sugušenja, hrvanja, Nemci su ih besomučno tukli, psovali, derali se. Osamnaest žena je bilo poubijano...

Lekarka Mileva Krajović protestvovala je što žene muče. Nemački oficir, tobož kulturan u ophođenju, pitao je: »Šta želi poštovana dama!«. Mlada lekarka je rekla da je lekar, član Crvenog krsta, poznaje međunarodne ratne propise i da traži da se masakr prekine. Kad je čuo da lekarka želi da spasava žene, ubica je izvadio pištolj i na mestu je ubio.

Ujutro, 17. oktobra,Nemci su doveli veliku grupu zatvorenih Kraljevčana – da sahranjuje steljane.
Mučenički je to posao bio – sahranjivati svoje komšije. Najteži u životu tih nesrećnika. Nailazili su i na još žive ljude, nedotučene, koji su ih molili za spasenje. Ali, pomoći nije bilo. Odmah su dolazili fašisti i dokrajčivali mučenike.
Međutim, nemačko haranje u Kraljevu nije prestalo ni 17. oktobra. Toga dana nemačka komanda je napravila još jednu gnusnu prevaru nad Kraljevčanima koje nije snašla smrt predhodnih dana. Dobošar je, u pratnji jednog vojnika folksdojčera, čitao saopštenjeda se ukida vanredno stanje i da se može kretati ulicama do policijskog časa. Licemeri i ubice čak su izjavljivali saučešće porodicama streljanih. Pozivano je muško stanovništvo da sutradan dođe u opštinu – radi provere ličnih karata!

U opštini su im stvarno overavali isprave, ali su ih na raskrsnicama ulica čekali fašisti. Opet su ih okupili i odveli u halu fabrike vagona. Ovde je došlo do gušanja, tuče. Najpres u mladići napali jednog nemačkog oficira, drugi su bacali kapute na nemačke vojnike. Jedan dečak je u opštoj gužvi uspeo da pobegne. Ali, naoružani nemci bili su brojni i jači. Savladali su pobunjene mladiće. Toga dana svi su bili streljani...

To zločinačko ubijanje naroda trajalo je nekoliko dana. Nemci su 20. i 21. oktobra ubijali stotine ljudi, masovno ih streljali.

Teško je utvdili koliko je građana Kraljeva, i okolnih sela, stradalo tokom krvavog oktobra. Svi raspoloživi podaci govore da su fašisti poubijali blizu šest hiljada ljudi.

Šest hiljada! – čitav jedan grad ljudi nestao je za samo sedam dana...
Narod je preskupo plaćao slobodu.
Mnoge porodice su gotovo zatrvene: poubijani su svi muškarci. Često po trojica ili više braće. Ili otac i sinovi.

Trojica braće Ktića: Jovan i Božidar, krojački radnici i Stojan – Cane, učenik.
Tri sina sveštenika Save Petrovića: Mićun, student, Radosav, bogoslov i Velibor - učenik.
Ljubomir Dimitrijević – Cvetić i dva mu sina: Milorad, trgovački pomoćnik i Radosav, učenik.
Jovan Ilić, opančar i Pantelija Vučetić abadžija – oobadvojica delegati partijske organizacije na Vukovarskom kongresu 1920. godine.

I stotine i hiljade drugih.


I na gubilištu, u tim tužnim danima, Kraljevo je imalo svoje junake: i među muškarcima, i među ženama i među dečacima.
Milan dir, kapetan bivše vojske, Hrvat, ostao je da živi u Kraljevu za vreme okupacije. Dolazili su Pavelićevi emisari i nagovarali ga da dođe u Pavelićevu NDH. Čak je jedan emisar dolazio i posebnim avionom da ga dovede. Ponosni Dir je sve odbio, nije hteo da služi izdajnicia naroda. Rekao je da je građanin Kraljeva i da će sa pstalim građanima deliti sve nevolje. I streljan je zajedno s njima u kraljevačkom pokolju.
Lekar vlasta Nikodijević, saradnik NOP, uhapšen je i držan među taocima. Neumorno je lečio bolesne taoce. I dostojno je otišao na gubilište.
Ana Hadžić, učiteljica, uhapšena je kao antifašistkinja, supruga istaknutog antifašiste i borca Jovana – Vanje Hadžića. Nemci su saznali da je Anka kći austrougarskog oficira. Tražili su da se odrekne muža komuniste, da puste iz zatvora i nju i sina od 13 godina. Anka je to odbila i podelila tragediju sa streljanim građanima Kraljeva...

Tog teškog i surovog oktobra Kraljevo je umiralo uspravno. Umiralo i borilo se – za SLOBODU.