GENOCID U DRAGINCU

GENOCID U DRAGINCU

U narodu su dobro poznati zločini koje su nemački fašistički okupatori počinili u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu i mnogim drugim mestima u Srbiji godine 1941.
Međutim, narod, naručito mladi, malo znaju o stravičnom pokolju naroda od 13. do 19. oktobra u selima u dolini rečice Jadra: Dragincu, Koreniti, Velikom selu, Cikotama i susednim selima. To je bio pravi pokolj naroda. Ne samo odraslih muškaraca, i ne samo muškaraca, nego čitavog naroda. Pored odraslih – fašistički zverovi u ljudskom obliku su na najzverskiji način ubijali i decu u kolevkama, pa i novorođenčad. Istrebili su ova sela, sem retkih pojedinaca koji su uspeli da pobegnu ispred okupatorske puške i noža.
Tragedija Draganica i okolnh sela dogodila se polovinom oktobra, posle zločina koje su fašisti počinili u Šapcu, Mačvi, Loznici. Okupatorska 342. divizija, dovedena iz Francuske u Srbiju da »uguši ustanak«, bila je divizija ubica i zločinaca. Harala je i palila, ubijal sve živo pred sobom. Sredinom oktobra zaustavile su partizanske snage u dolini Jadra, kod Gajića Stene, na Krstu, Šajinovcu, Koreniti, Kostajniku. Te ubice naišle su na ovim položajima na takav otpor da su gotovo 12 dana stajale u mestu. I pored svoje artiljerije, tenkova, avijacije, ta fašistička »sila« nije mogla dalje.

Ubice i silnici, koji su navikli samo da pobeđuju, ovde su odlučili da »pobeđuju« samo nedužno stanovništvo, među njima žene i decu u kolevkama. Još ranije 21. septembra, šef upravnog štaba komandujućeg nemačkog generala u okupiranij Srbiji, Harold Turner, predložio je generalu Bemeu da »u akcijama odmazde« istrebljuje i žene i decu. On je pisao:

».... Deca i žene održavaju vezu a staraju se i o snabdevanju. Prema tome mora iskustiti kaznu celokupno stanovništvo a ne samo muškarci...«

Beme je naređivao svojim starešinama i vojnicima da postupaju sa najvešćom bezobzirnošću. Nazivao ih je »oscetnicima mrtvih« Nemaca koji su ovde izginzuli – 1914. i 1915. godine »osvajajući Srbiju«. I još im pretio da će svako »koji blago postua... biti pozvan na odgovornost, bez obzira na ličnost, i stavljen pod ratni sud.«
Za zločin u Dragincu i susednim selima Nemci, fašistički okupatori, smisli su podmuklu prevaru. Pronašli su nekoliko mladića u Dragincu i naredili im da idu do kuće i da pozivaju sve muškarce da dođu u prostorije opštine Draginicu da dobiju »objave za slobodno kretamke« od Nemaca. I svoje vojnike su slali u okolna sela »da savetuju« ljude da dođu i prime objave. Za taj prljavi i podmukli posao angažovalu su i sveštenika Sretena Protića iz Draginca. On je obilazio domaćinstva koja su slavila Miholjdan i usput im govorio dase odazovu pozivu Nemaca, pa da budu mirni i sigurni.

U jadarskim selima: Tekerišu, Gornjoj i Donjoj Badanji, Jarebicama, Filipovićima i Ribarnici živele su izbeglice iz Slovenije, Bosne, Hrvatske, Srema, pa i izbeglice iz Mačve i Pocerine, koje je nešto ranije zahvatila nemačka kaznena ekspedicija. Većina od njih doživela je sudbinu žitelja tih sela.

Mnogi ljudi su poverovali ovom pozivu. Nisu ni slutili da ih Nemci zovu na klanicu. Iz okolnih seka muškarci su krenuli u grupama, kolonama, očevi su vodili sinove, unuke u Draginac – »da prime nemačke objave«.

Međutim, u Dragincu ih je čekala podvala. Nemci su sve pristigle zatvarali u opštinske prostorije, u kafane, podrume, u crkvu, pa i na crkveni tavan, u školsku zgradu.

Ipak, mnogi seljaci Draginca i okolnih sela nisu poslušali pozive da dođu »da prime objave«. Posakrivali su se i čekali. Podmukli Nemci odmah su ocenili da se malo ljudi odazvalo njihovom pozivu, pa su poveli racije – prisilno hvatanje i dovođenje u Draginac. Tako su uspeli pohvatati mnogo više ljudi.
Tek kada su dopali zatvora, ljudi su videli da su prevareni. Otpočela su sravična streljanja. Nemci su izvodili grupe od po oko 50 ljudi i streljali ih rafalima iz mitraljeza. Čim je jedna grupa poubijana, sledeća koja je dolazila najpre je bacala ubijene u već iskopane rake, pa je i ona streljana. Njih je u grobnice bacala nova grupa koju su Nemci dovodili.
Čitave porodice, čitava sela tako su stradala. Pobijeni su svi muškarci koji su došli sami ili koje su Nemci doveli u Draginac.
Ali fašističkim ubicama to nije bilo dosta. Kidisali su u druga sela, na žene, devojke, decu. Kao zverovi.

Teško je makar nabrojati zločine ovih zverova:

Iz Velikog Sela ubijeno je, masakrirano ili spaljeno 276 osoba, među kojima i 23 dece;
U Jarebicama je ubijeno 475 osoba, među njima 13 dece, mlađe od deset godina;
U Čokešini pobijeno je ili spaljeno preko 200 ljudi, a od toga 19 dece mlađee od deset godina;
U Novom Selu je ubijeno desetoro dece.
Na lomači u selu Koreniti spaljeno je 95 dece.
U selu Cikotama ubijeno je na najzverskiji način 396 osoba, među njima i 135 dece mlađe od deset godina.
U svim ovim selima od 17. do 19. oktobra dobijeno je i masakrirano 305 dece ispod deset godina uzrasta...
Selo Jarebice ostalo je potpuno pusto. Iz tog sela ubijeno je 450 žitelja. Ubice u fašističkim uniformama poklale su i svu stoku i živinu u već opustelom selu.
Kad su uspeli da osvoje selo Korenitu, fašisti su napravili pravi pakao: palili su kuće i u njima starce, decu, žene. U porodici Terzić, na primer, 13 njenih članova spalili su na lomači. Milovanu Laziću su spalili suprugu i petoro dece.
Selo Čikote doživelo je pravu tragediju: muškarci su na vreme izbegli iz sela. Ostali su žene i deca i oni su nastradali. Neci su 19. oktobra sa dve svoje jake kolone vojnika blokirali selo, pa ga zasuli ubitačnom artiljerijskom vatrom. Onda su zašli selom i poubijali gotovo sve žene i decu.
Mnogi muškarci, odrasli žitelji Cikota svojim očima su gledali tragedije svojih porodica: ubistva žena i dece, paljevine domova. A bili su nemoćni goloruki. Umirali su od tuge i žalosti, ali pomoći nisu mogli imati.
Malo je onih koji su uspeli da pobegnu; da izbegnu sigurnu smrt. Malo ih je, ali ih je bilo. Među njima uspevale su da pobegnu i pojedine žene i deca, pa čak i ona id po 6 ili 7 godina: da šmugnu u žbunje, iza ćoškova zgrada, da se pritaje dok Nemci divljaju. Neke su sačuvali leševi roditelja, braće ili sestra – na strelištima.




Na kamenim spomenicima danas stoje tragovi zločina u Dragincu, Cikotama, Novom Selu, Gornjoj i Donjoj Badanji i drugim jadarskim selima:

»Ovde počiva zadruga...« sa po desetoro i više čeljadai. Ili:
»Ovde počiva telo Milice Krsmanović sa svoje šestoro dece...«
I na svim tim kamenim spomenicima gotovo svuda isti zapisi:
»Svi izgiboše pred svojom kućom«. Ili: »Izgubiše živote od nemačke kaznene ekspedicije...«

Fašisti u nemačkim vojnim uniformama, osvajači i ubice, u selima u dolini rečice Jadra svirepo su poubijali nekoliko hiljada ljudi:
muškaraca i žena, dece, novoređenčadi u kolevkama. I ovde su ti poludeli vojnici počinili jedan od najsvirepijih genocida.